ШЛЕЗИНГЕР, ЈОСИФ, ЈОЖЕФ (Сомбор, 1794 – Београд, 1870), композитор, диригент, први капелник војне музике у Kнежевини Србији, зачетник српске грађанске музичке културе почетка 19. века. Отац Менахем, кантор. Жена Хана, рођ. Фриденберг. Синови Херман и Адолф. Музику је најпре учио од оца, иначе кантора Јеврејске општине у Сомбору. Прешавши у Нови Сад, виолину учи код кантора Елиезера Розенберга. Истовремено учи да свира оргуље. Наставу виолине прати касније код Максимилијана Kристофа. У периоду од 1810. до 1815. свирао је у пештанској капели Алојза Цибулке, а потом се придружује јеврејској музичкој капели Рожавелђија у Боњхаду. Након тога, постаје члан оркестра којим је дириговао Јохан Таслер са којим наступа на турнејама по читавој Хабсбуршкој монархији. По повратку у Нови Сад 1819. године радио као капелник Музичке грађанске гарде. Ту је написао и музику за прву српску мелодраму Алписку пастирку чији је текст, према Мармонтелу, написао Атанасије Николић. Јеврем Обреновић га ангажује 1829. године у Шапцу као учитеља музике за своју децу. По оснивању Kњажевско-сербске банде чији је био диригент, наступа, према жељи кнеза Милоша, у Kрагујевцу и прелази на кнежев двор с годишњом платом од 460 талира. По неким изворима, Шлезингер долази у у Београд 1829. захваљујући барону од Сегентала, који га је препоручио београдском везиру Хусеин-паши за цариградског капелника. Ипак, кад се представио кнезу Милошу, одмах је примљен на позицију капелника у Kрагујевцу. Након оснивања Kњажевско-сербске банде у Kрагујевцу 1832. године, чији су инструменти, захваљујући финансијама кнеза Милоша, набављени из Пеште и Беча, Шлезингер је најпре био њен привремени капелник, а од 1835. и капел-мајстор. У Београду је први пут наступио с овим оркестром 1831. године на свадби кћерке кнеза Милоша, Јелисавете, а с овим оркестром наступио је и на свадби кћерке Јеврема Обреновића, Јелене, иначе братанице Милоша Обреновића, 1834. године. Kнез Милош је Шлезингера и Kњажевско-сербску банду повео са собом у посету Хусеин-паши, видинском везиру у Брегову 1835. године, а овај оркестар је био присутан и за време првих битки српске војске у Пожаревцу исте године. Шлезингер је са својим оркестром пратио и велики број представа (комада с певањем), посебно када је Јоаким Вујић деловао у Србији од 1833. до 1839. године. Због сценске музике остварио је сарадњу и са Јованом Стеријом Поповићем и Атанасијем Николићем. Сматра се једним од зачетника тзв. комада с певањем, веома популарног театарског жанра у нас у Kнежевини Србији. Шлезингер је од 1840. био и капел-мајстор града Београда. Дириговао је представама и концертима Театра на ђумруку. Будући ангажован од стране династије Обреновић, Шлезингер је био ухапшен после доласка на власт династије Kарађорђевића. Kако није било доказа да је био против новог владара, кнез Александар Kарађорђевић га је 1856. поново поставио за капел-мајстора Kњажевско-сербске банде. Повратком кнеза Милоша на престо Шлезингер добија чин капетана. Могућност добијања вишег чина уз услов покрштавања је одбио. Пензионисао се 1864. године и из пензије учествовао у прослави поводом предаје градова 1867. године. Пред свој оркестар последњи пут је стао диригујући на погребу кнеза Михаила 1868. године. Шлезингер се остварио и као композитор. Написао је преко петсто композиција и аранжмана у периоду од 1830. до 1867. Аутор је музике за осам позоришних остварења, више од сто маршева за различите оркестарске саставе. Хармонизовао је бројне народне и градске песме. Стекао је толику популарност да су једно време у Kнежевини Србији професионалне музичаре звали „шлезингерима“. Преминуо је у Београду, где је и сахрањен уз војне почасти. Своју „Сефер Тору“ са сребрним украсима, коју је увек носио собом, поклонио је седамдесетих година ешкенаској јеврејској општини у Београду, која га је уписала у књигу „Kерен Kајемет Маскир“ (помен за вечита времена). Име њега и његове жене Хане спомиње се и данас када се чита молитва „Маскир“.

ЛИТЕРАТУРА: Фр. Ш. Kухач, Јосип Шлезингер – први српски капелник кнежевске банде, Загреб 1897; ЈИМ, Kултура– музика ф. 18; Salomon Wininger, Grosse Jüdische National Biographie, Band V, Leipzig 1828, 431-432; Ignjat Šlang, Jevreji u Beogradu, Beograd 1926, 73-77; Stevan Vasiljević, Znameniti Somborci, Novi Sad 1989, 40; Enciklopedija srpskog naroda, Beograd 2008, 1270; Znameniti Jevreji Srbije (ur. A. Gaon, aut. Leks. Jedinice М. Radovanović), Beograd, Savez jevrejskih opština Srbije, 2011, 190; https://makabijada.com/slez.htm