БРУЧИ, РУДОЛФ, композитор, организатор музичког живота, музички педагог (Загреб, 30. 3. 1917 – Нови Сад, 30. 10. 2002). Отац Мирко; мајка Даница; супруга Олга Бручи, оперска солисткиња Српског народног позоришта; син Рудолф; унуци Марко и Ана Марија. Р. Б. је завршио средњу музичку школу „Ватрослав Лисински“ у Загребу, смер виолина. Композицију је студирао код Петра Бингулца на Музичкој академији у Београду (данас Факултет музичке уметности). Усавршавао се код Алфреда Ула (Alfred Uhl) Академији за музику и извођачке уметности у Бечу (Akademie für Musik und darstellende Kunst). Пре оснивања НДХ био је наставник Музичке школе у Вараждину и управник вараждинског позоришта. Свирао је виолу у симфонијском оркестру Уметничког ансамбла Дома ЈНА у Београду (1945–1950). Корепетирао је у Српском народном позоришту (1951–1955). Био је директор музичке школе „Исидор Бајић“ у Новом Саду (1955–1974), хонорарни директор Опере Српског народног позоришта (1962 – 1964), оснивач, декан и професор композиције и оркестрације на Академији уметности Нови Сад (1974–1983), оснивач и руководилац Музичког центра Војводине (1978–1983). Компоновао је значајнa музичкa дела. У најзначајнија се убрајају: Rondo giocoso за оркестар (1947); Маскал симфонијска свита (1954); Србија, кантата на текст О. Давича (1960); Човек је видик без краја, кантата на текст В. Хоровица и Б. Миларића (1961); Други концерт за тромбон и оркестар (1961); Очи Сутјеске, кантата на текст В. Попе (1963); Демон злата, балет по либрету И. Отрина (1963); Синфониа леста, за оркестар (1965); Concertino per orchestra (1970); Концерт за кларинет и гудачки оркестар (1970); Ноћ на прузи, балет по либрету Б. Тонина и М. Хаџића (1970); Војводина, кантата на текст М. Антића (1970); Симфонија бр. 3, за оркестар (1971); Valami, циклус песама из збирке Ј. Папа за бас и клавир (1972); Metamorphoses B-A-C-H, за гудачки оркестар (1972); Концерт за фагот и оркестар (1973); Variazioni sull’un tema ungharese, за виолину и оркестар (1976); Дувачки квинтет (1977); Катарина Измаилова, балет, по либрету Д. Парлића (1977); Оковани Прометеј или о неуништивности људске наде, опера по либрету Д. Миладиновића (1982); Видик иза склопљених очију, циклус песама из кинеске лирике, за сопран и клавир (1985); Гилгамеш, опера по либрету А. Милошевића (1986); Гудачки квартет бр. 3 „Знамења“, према другом кругу песама из збирке Споредно небо В. Попе (1988); Giocchi metamorphosi con due intermezzi, за оркестар (1996); Concerto abbreviato, за виолину и оркестар (1998). Оркестарске композиције Р. Б. из касних четрдесетих и педесетих настајале су у стилским оквирима неокласицизма. Током шездесетих композиторовима опусом доминирају кантате и балети, премда је најзапаженији успех у овом периоду постигла неоекспресионистичка Синфонија леста. Седамдесетих Р. Б. компонује радикално модернистичка дела у жанровским подручјима симфонијске и камерне музике. Током осамдесетих година примењује постмодерну методологију стваралаштва у опери Гилгамеш. Напоредо с композиторским стваралаштво Р. Б. је управљао установама културе и просвете. Био је председник Удружења композитора Србије, председник Удружења композитора Војводине, председник Савеза организација композитора Југославије (СОКОЈ), члан Главног одбора САКОЈ, члан комисије за ауторска права САКОЈ, члан комисије за естетско образовање Просветног савета СР Србије, члан Савета за културу Војводине, члан Председништва КЗП Војводине, члан комисије за награду АВНОЈ, члан Савета Радничког универзитета, председник комисије за музички живот СИЗ културе Општине Нови Сад, члан Савета за културу и уметност Општине Нови Сад, Одборник Општине Нови Сад, члан Одбора за припрему XV Конференције Савеза комуниста Војводине, делегат на конгресу Савеза синдиката Југославије, члан жирија за химну СФРЈ, председник Заједнице музичких школа Војводине, члан редакције Трибине југословенског музичког стваралаштва у Опатији, председник КУД „Светозар Марковић“ из Новог Сада. Као професор композиције подучавао је уметнике међу којима су запажене резултате постигли Стеван Дивјаковић, Зоран Мулић, Стевак Ковач Тикмајер, Нинета Аврамовић. Добитник је Октобарске награде Новог Сада (1961); Награде ослобођења Војводине (1973); Награде „Мир и пријатељство“ (Праг, 1961); Велике међународне награде краљице Елизабете белгијске за симфонијску музику (1966); Награде Стеријиног позорја за сценску музику (1962); Спомен плакете Лист-Барток, Академије у Будимпешти (1972); Ордена рада с црвеном заставом (1974); Ordre national du mérite (Национални орден за заслуге), Француска (1977). Био је редовни члан Српске академије наука и уметности и Војвођанске академије наука и уметности.
БИБЛИОГРАФИЈА: Нотна издања: Pesme borbe i izgradnje, za dečiji hor i orkestar harmonika, Novi Sad: Kulturno-propagandni centar (1961); Sinfonia lesta, Beograd: Udruženje kompozitora Srbije (1965); Etide za harmoniku, Udruženje kompozitora Vojvodine (1970); Concertino per orchestra, Udruženje kompozitora Srbije (1970); Koncert za klarinet i gudački orkestar, Udruženje kompozitora Srbije (1970); Simfonija br. 3, Udruženje kompozitora Vojvodine (1971); Valami, Udruženje kompozitora Vojvodine (1972); Metamorphoses B-A-C-H, Udruženje kompozitora Vojvodine (1972); Koncert za fagot i orkestar, Udruženje kompozitora Vojvodine (1973); Vidik iza sklopljenih očiju, Udruženje kompozitora Vojvodine (1986); Gilgameš, opera, Akademija nauka i umetnosti Vojvodine i Udruženje kompozitora Vojvodine, klavirski izvod i vokalna partitura Miroslava Štatkića); Alla zingara, Udruženje kompozitora Vojvodine (1986).
Аудио издања: LP Maskal, Sinfonia lesta (1) Philips, 1966, SAL 3668/802 853 LY; (2) PGP-RTB – STV 213173; LP Čovek je vidik bez kraja, kantata, PGP-RTB; LP Koncert za klarinet i gudački orkestar, Jugoton, LPS-61062; LP Vojvodina, kantata, PGP-RTB i Umetnička produkcija RTV Novi Sad (1970); LP Simfonija br. 3, Jugoton, ULS-55 (1971).
Чланци и интрвјуи: „Висока школа младих музичара“, Дневник, 10. 8. 1962; „Uloga muzičkog stvaraoca u savremenom razvoju samoupravnog socijalističkog društva“, Zvuk br. 4, 1977, 30-35; „Manifest ‘Treće avangarde’“, Oko, god. 5, 15–29. prosinca 1977, Zagreb; „Muzika je univerzalna“, Intervju, god. 8, 10. juni 1988, 24–25; „Iza kompozitora ne stoji – nitko“, Novi list, god. 44, 13. svibanj 1990.
ЛИТЕРАТУРА: Анастасија Шемић, Музички модернизам и стратегије градње музичко-текстуалне целине у кантати „Војводина“ Рудолфа Бручија, необјављен мастер рад, 2024, Београд: ФМУ; The Life and Work of Rudolf Bruči: The Composer in the Rift between Aesthetics and Ideologies, ed. Ivana Medić & Ivan Moody, 2021, Cambridge Scholars Publishing; Nemanja Sovtić, „From the Opera Lady Macbeth of the Mtsensk District to the Ballet Katarina Izmailova ’77 – Rationalisation of Violence Reflected in the Creative Dialogue between Rudolf Bruči and Dmitri Shostakovich, Shostakovich -Sindrome: the Burdened Memories of Central European Societies in the 20th Century, Budapest: MMA Kiado, 2021, 53-73; Život i delo Rudolfa Bručija: kompozitor u procepu između estetika i ideologija, gl. ur. Nemanja Sovtić, 2018; Novi Sad: Akademija umetnosti UNS i Matica srpska; Nemanja Sovtić, „Non-aligned Humanism of Rudolf Brucci. Composer and the Society of Self-governing Socialism“, Музикологија, ур. Ивана Медић, 2017, Београд: Музиколошки институт САНУ, 83–97; Nemanja Sovtić, „Rudolf Bruči and the criticism of the European avant-garde“, Studia Musicologica: An International Journal of Musicology of the Hungarian Academy of Sciences/Online, ed. Tibor Tallian, 2016, Budapest: Akademia Kaido, 429–441; Немања Совтић, „’Егзотичност опере Гилгамеш Рудолфа Бручија у парадигми ‘музика у целокупном контексту’ Ралфа Лока“, Музикологија, бр. 15, 2013, Београд: Музиколошки институт САНУ, 105–125; Бранка Радовић, „Два истока у опери Гилгамеш Рудолфа Бручија“, Музикологија бр. 5, 2005, Београд: Музиколошки институт САНУ; Vesna Rožić, „Adaptacija novoglazbenih tehnika na tradicijski slog. Rudolf Bruči, skladatelj u procepu estetika i ideologija (I dio)“, Arti musices: hrvatski muzikološki zbornik, 2005, 36/1, 15–62; Vesna Rožić, „Adaptacija novoglazbenih tehnika na tradicijski slog. Rudolf Bruči, skladatelj u procepu estetika i ideologija (II dio)“, Arti musices: hrvatski muzikološki zbornik, 2005, 36/2, 197–234; Богдан Ђаковић, „Рудолф Бручи“, Музикологија бр. 4, 2004, Београд, Музиколошки институт САНУ, 273–277; Niall O’Laughlin, “Rudolf Brucci” in The New Grove Dictionary of Music and Musicians, second edition, edited by Stanley Sadie and John, 2001, London: Macmillan Publishers, 350–351; Богдан Ђаковић, „’Гилгамеш’ Рудолфа Бручија“, Српска музичка сцена, 1995, Београд: Музиколошки институт САНУ, 447–456; Богдан Ђаковић, „Опера Гилгамеш као уметничка синтеза стваралачког пута Рудолфа Бручија“, 1992, необјављен дипломски рад, ФМУ Београд; Ljubisav Andrić, „Između zvuka i logosa“, Novosadski razgovori, 1991, Novi Sad: Srpska čitaonica u Irigu; Petar Bingulac, Napisi o muzici: studije i eseji, 1988, Beograd: Univerzitet umetnosti; Душан Михалек, „Симфоније Рудолфа Бручија“, Зборник Матице српске за сценске уметности и музику бр. 2, 1987, Нови Сад: Матица српска, 121–169; Nenad Turkalj (). „Trijumf Gilgameša“, Večernji list, 28.10. 1987; Miloš Jevtić, Muzika između nas, 1979, Beograd: RTV, 235–249; Vlastimir Peričić, Muzički stvaraoci u Srbiji, 1969, Beograd: Prosveta; Мирослав Антић, „Да се победи ћутање“, Дневник, 27. 2. 1966.
Рудолф Бручи (фото прив. архива)
Рудолф и Олга Бручи (фото прив. архива)