ЈЕВРЕЈСКИ МУЗИЧАРИ У НОВОМ САДУ
Лексикографска издања темељ су истраживачког рада у науци и култури. Примена теоријско-сазнајних модела на предметне области неупоредиво је тежа и изазовнија без „трезора“ консолидованог знања који чине енсиклопедије, лексикони, антологије, речници и библиографије. С обзиром на то да се лексикографски и библиографски послови мање вреднују од истраживачких остварења с предзнаком научне оригиналности, а да су често захтевнији и осетљивији за обављање, као и подложнији ригорозним оценама од стране критике, не изненађује њихово отежано функционисање у националним оквирима.
У оквиру пројекта „Јеврејски музичари у Новом Саду“, иницираног од стране Јеврејске општине Новог Сада, а реализованог уз подршку новосадске Градске управе за културу, кренуло се управо овим „путем којим се ређе иде“ – у правцу лексикографске обраде за којом постоји и научна и културна потреба. Третман јеврејског становништва у историји европске цивилизације, с Холокаустом као најужаснијим, али не и јединим извором „нечисте савести“ према Јеврејима, на дневни ред континуирано ставља питање о колективном памћењу јеврејских заједница и њиховој позицији у ширим друштвеним оквирима. Тачно је да актуелност разобрученог насиља на Блиском Истоку ствара неповољно дневнополитичко окружење за рад на овом пројекту, али оно не би смело да оптерећује рецепцију истраживачких стремљења ка очувању и актуелизацији јеврејске културне баштине, нити да доведе до промене односа према страдалничкој улози Јевреја у европској историји. Бар је такав став аутора овог пројекта, став који имплицира несмањену обавезу чланова научне заједнице да подрже саморефлексивне и тестаментарне напоре јеврејског корпуса у непосредном окружењу.
* * *
У фокусу пројекта „Јеврејски музичари у Новом Саду“ налазе се музички уметници јеврејског порекла и идентита који су на различите начине и у различитом обиму везани за Нови Сад. Неки су у Новом Саду рођени и школовани, а професионалну каријеру градили у другим срединама. Други су у „српску Атину“ долазили како би у њој живели и радили, или, пак, остваривали значајне уметничке резултате. Мањи део документације за ово истраживање обезбедила је Јеврејска општина Новог Сада. Већи део прикупљен је кроз архивска истраживања и непосредну коресподенцију с музичким уметницима. Претрагом су обухваћени Архив града Новог Сада, Архив Војводине, дигиталне архиве јеврејских заједница и доступни библиотечки фондови, а све како би се дошло до монографских публикација, периодике и дневне штампе чија садржина омогућава енциклопедијску обраду живота и дела јеврејских музичара у Новом Саду. Важан ослонац пружиле су књиге Новосадски Јевреји: Из историје Јеврејске заједнице у Новом Саду Павла Шосбергера1 (Нови Сад, Прометеј, 2001) и Историја новосадских Јевреја, фототипско издање књиге Мирка Радоа и Јосифа Мајора у оригиналном издању новосадске „Хевра Кадише“ из 1930. године, допуњено прилозима из историје новосадских Јевреја од 1919. до 1950. године.2 Корисни подаци пронађени су и у публикацијама Биљане Албахари Библиографија књига о Јеврејима и Јеврејству штампаних у Србији од 1837. до 2017. године (Београд, 2021) и Жени Лебл Јуче, данас: допринос Јевреја са територије бивше. Југославије у Израелу (Тел Авив, Technosdar, 1999). Незаобилазни су били и текстови музиколога Душана Михалека, трајно посвећеног теми јеврејских музичара на простору бивше Југославије.
На основу прикупљене и обрађене грађе сагледани су животни путеви и уметничко-професионални доприноси до сада идентификованих јеврејских музичара у Новом Саду. Где год је било могуће ишло се ка обликовању главног дела текста сваке од одредница у складу с наративним програмом: назив – идентификациони блок – генеалогија – образовање – професионални ангажман – дела и пројекти – награде и признања – улога у културном животу јеврејске заједнице – библиографија – литература – прилози. Примењен је стандард енциклопедијског писања који подразумева целовитост; стручност; чињеничност, тачност, јасноћу, економичност и сажетост. Овај стандард подразумева и ауторски приступ који се манифестује избором чињеница, њиховим пласманом у хијарархијском поретку, избором „занимљивог детаља“ и конзистентним начином гледања приликом обраде сродних или приближно сродних феномена.
1 Павле Шосбегер, посвећени истраживач историје Јевреја, аутор је више издања у којима се представља живот и култура Јевреја у Новом Саду и у Војводини. Такође, издао је и публикације о јеврејским обичајима (Основни појмови јеврејских обичаја и религије од истог аутора, Нови Сад, Прометеј, 1999), а његова приватна документација чува се у Архиву Војводине кутија Ф 550.
2 Реч је о издању Одбора за помен новосадске рације у израелу Ваад Леазкарат К’Дусхеи (Нови Сад Весвивата, Тел Авив п.о.б, 715, 1972). Ова књига преведена је и на мађарски језик.
О једном броју јеврејских музичара нема довољно података у овом стадијуму истраживања. Њихова имена су забележена, али биографски оквири у којима се јављају нису расветљени. Стога је потребно ставити их макар у шири историјски контекст, у оквиру представљања грађе и историјских извора.
* * *
Судећи по истраживању Мирка Радоа и Јосифа Мајора, први подаци о јеврејским породицама на подручју Новог Сада налазе се у попису становништа жупаније из 1717. године. Но, како ови аутори истичу, изгледа да се и пре тога већи број Јевреја настанио у Новом Саду, јер су тражили од власти да оснују своју богоштовну општину (Радо, Мајор 1930/1972:7). Реч је о историјском периоду у којем је Нови Сад био под влашћу Угарске, и то под царем Леополдом. Живот Јевреја био је тада прилично отежан. Према тадашњим законима Јевреји нису имали грађанска права, а јавне намете плаћали су двоструко више од хришћанског становништва. Професије које су обављали нису могле да буду повезане с производњом сировина, а било им је забрањено и да примају раднике хришћанске вере. Наредба да живе у одвојеним заједницама дуго је била на снази.
Изворе за своје увиде о укључивању Јевреја у историју Новог Сада Радо и Мајор налазе у белешкама др Игњата Папа, главног рабина новосадске Синагоге од 1881. године, као и Историји Новог Сада Мелхиора Ердујхељија. Пап наводи да су се први Јевреји, дошавши с Турцима, настанили у Петроварадину (Радо, Мајор 1930/1970: 11). Петроварадински Немци их нису прихватали, па су се пребацили с друге стране Дунава, где су почели да ничу делови тадашњег Рајцендерфелда, садашњег Новог Сада. Ердујхељи истиче да су „Јевреји у Нови Сад дошли када се организовала војна крајина (1701)“ (према Радо, Мајор 1930/1970:12). Овај аутор претпоставља да су први јеврејски досељеници стигли из Београда. Куповали су или градили куће, што им је тада било дозвољено, јер Нови Сад у том тренутку још није постао „слободни краљевски град“ – у таквим градовима Угарска Јеврејима није дозвољавала да живе. Када Нови Сад јесте добио свој престижни статус Јеврејима су услови живота погоршани. Живот изван хришћанских делова града и ограничен спектар занимања којим смеју да се баве постали су норма њиховог друштвеног положаја. Упркос тим неповољним околностима дали су Новом Саду средином 18. века првог књижара – Волфа Еидама (Juden Schechter Wolr Eidam) (Исто, 17). Није јасно, према Ердујхељију, да ли су Јевреји већ имали своју општину 1748. или тек 1773. (Исто, 18). Један од кључних догађаја у историји јеврејске заједнице Новог Сада био је подизање синагоге, али се не зна тачно када се то десило. Сигурно је да је пре подизања првог храма основана Хевра Кадиша. Тек након тога и захваљујући њеном залагању, дошло се до дозволе за подизање синагоге. За други храм се у Историји новосадских Јевреја каже да је „служио од 1826. до изградње трећег храма 80 година“ (Исто, 24). Садашњи храм који краси Јеврејску улицу и центар Новог Сада посвећен је 8. септембра 1909. године.
Премда књига Историја новосадских Јевреја садржи податке о кључним догађајима у животу новосадских Јевреја, мало је оних који се тичу њихове музичке праксе. Један од ретких „музичких“ тренутака у овој књизи поменут је у контексту „опраштања“ од старог храма 3. јуна 1906. године, у 10.30 преподне, када је спроведена служба Божја на којој је „хор певао Ма тову“ (Радо, Мајор 1930/1972: 104). Поменута је и прослава 45 година рада хоровође Јакоба Вајценфелда 2. маја 1926 (Исто, 124). Ту су још и информативно ограничени коментари о смени кантора, односно „канторској кризи“ с почетка 20. века (Исто, 110).
Први буџет општине из 1861. године даје увид месечне приходе оних који обављају различитих послове при заједници, па тако сазнајемо и о висини плате кантора. Поређења ради треба истаћи да су месечне принадлежности рабина износиле 525 форинти, а двојице учитеља 840 форинти (вероватно сваког по 420). Првом кантору следовало је 250 форинти, уз износ за станарину од 72 форинти, а другом – 168 форинти (Радо, Мајор 1930/1972:85). Тешко је веровати да су кантори своју егзистенцију могли да обезбеде само на основу ових примања, па се претпоставља да су обављали и друге послове. Не изненађује стога податак да је кантор Фридрих Рот (наследник Јосифа Басера), признат и препознат „захваљујући свом дивном тенору и својој осећајној интерпретацији молитава“ (Радо, Мајор 1930/1972:98), у време руковођења Општином од стране др Армина Касовица (1910) по други пут дао оставку. Рот је на месту кантора наследио Јосифа Басера, али пошто од канторске плате није могао да издржава своју осмочлану породицу, заменио га је Мор Ламберг. Имена неколицине других кантора спорадично се јављају у како у Историји новосадских Јевреја, тако и у публикованим истраживањима Павла Шосбергера. Међу њима су Берман (из Ђера око 1862.), већ поменути Јосиф Басер, Фридрих Рот и Мор Ламберг, а ту су и Мор Јакобович (1863–1939), Симон Флајшман, Бернат Вајценфелд (1881–1944), Леополд Вајсберг Белогорски (1915–1944), Људевит Мандел (кантор 1927–1935, касније отишао у Ригу, па у Њујорк), Мауриције Бернштајн (кантор од 1933 – 42). Нажалост, о канторима или не постоје сачувани подаци, или још нису пронађени, па немамо детаљније увиде у њихове животне околности и музички ангажман.
Архив града Новог Сада чува дневнике са именима ђака Јеврејске школе, као и вишедеценијску преписку везану за њен рад. Из ове документације се веома мало сазнаје о музичком образовању и васпитању у Јеврејској школи, али се могу маркирати оквири музичке наставе сведене на „певање“ (мађ. Ének). Оно је на нивоу школског предмета некад увезано с цртањем (мађ. Rajz), а некад са – гимнастиком (мађ. Тorna). Из приложеног фрагмента једног од сачуваних дневника види се да је предмет „Певање и цртање“ (мађ. Ének rajz) последњи у низу. Певање се, притом, учило само у трећем и четвртом разреду у овом периоду рада школе.
Фотографија архивске грађе Архива града Новог Сада Историјски архив града Новог Сада (ИАГНС), F. 1, a. j. 13583/1904, 3380/1907.
Историчарка Олга Андраши наводи да је „Јеврејска основна школа функционисала на овај начин све до 1920. године. Тада је у новој држави, Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, и у Војводини примењен Закон о школству Србије из 1904. године. Укинуте су националне и приватне школе, односно све школе су подржављене. Јеврејска основна школа постала је ‘Државна основна школа на Футошком путу’. Започело је ново раздобље у њеној историји које ће трајати до 1941. године”.1 У овој етнички и верски мешовитој школи постојао је предмет „Певање и игра“, који су слушали ученици припремног разреда, као и предмет „Певање и гимнастика“ за ученике првог разреда. Необично повезивање певања и гимнастике може се сматрати елементом континуитета „Државне основне школе на Футошком путу“ с Јеврејском школом, бар на нивоу третмана музичког образовања и васпитања.
1 Olga Andraši, Jevrejska osnovna škola u Novom Sadu od 1800. do 1900. godine https://archivum.arhivvojvodine.org.rs/jevrejska-osnovna-skola-u-novom-sadu-od-1800-do-1900-godine/ pristupljeno 2. oktobra 2024.
Фотографија архивске грађе Архива града Новог Сада, Историјски архив града Новог Сада (ИАГНС), F. 1)
3 Olga Andraši, Jevrejska osnovna škola u Novom Sadu od 1800. do 1900. godine https://archivum.arhivvojvodine.org.rs/jevrejska-osnovna-skola-u-novom-sadu-od-1800-do-1900-godine/ pristupljeno 2. oktobra 2024.
Архив града Новог Сада садржи и документ из кога се види да је просветни инспектор дозволио држање приватне наставе црквеног певања у овој школи.
Фотографија архивске грађе Архива града Новог Сада, Историјски архив града Новог Сада (ИАГНС), F. 1)
За разлику од Архива града Новог Садa, Музеј града Новог Сада не поседује документацију која садржи било какве ближе описе музичке праксе јеврејске заједнице у Новом Саду, нити податке о јеврејским музичарима. У Архиву Војводине се, под ознаком Ф550, чува богата грађа Павла Шосбергера. На основу ње су, без сумње, настале и публикације овог посвећеног новосадског истраживача јеврејског живота и културе. Подаци о музици су стога преузети из тих штампаних извора, будући да су они потекли управо из ове грађе.
Поред монографске и историографске литературе, те архивских извора, важан извор података о јеврејским музичарима чинили су јеврејски часописи и остала штампа. У том смислу посебно је био користан, поред новосадске Заставе и дневног листа Дан, лист Jüdisches Volksblatt (Јеврејски народни лист) чији се примерци издавани у периоду од 1921 – 1924. чувају у Библиотеци Матице српске. У њему су текстови истовремено објављивани на српском, немачком и мађарском језику, што говори у прилог томе да су сва три језика у јеврејској заједници била релативно равномерно у употреби. Поједини чланци на немачком језику штампани су готицом, а дешавало се да се појаве и текстови на хебрејском писму. Све је то донекле оптеретило истраживачки ангажман, али свакако није онемогућило долазак до малобројних, но значајних чланака кроз које се могло сазнати о начинима наговања музичке културе код Јевреја у сфери друштвеног живота, па тако и доћи до имена који су у контексту музичке уметности деловали у Граду. Тако је познато да су организовали игранке и балове, али и културне и концертне вечери на којима су неретко певали кантори, који су као вокални уметници гостовали и у другим градовима Војводине. Веома активна била је „Новосадска јеврејска добротворна женска задруга“ која се није бавила само добротворним радом, него је бринула и о друштвеним активностима заједнице.
Из документације Библиотеке Матице српске
Поред Jüdisches Volksblatt, у међуратном Новом Саду излазило је, с различитим трајањем, још тринаест јеврејских листова. На мађарском језику излазили су Zsido Élet (Јеврејски живот) и Zsido Uјság (Јеврејске новине). Године 1935. покренути су Jugoslaivische Judische Rundschau на немачком и Јеврејске новине на немачком и српком језику. Штампани су и листови с политичком оријентацијом, као и два спортска листа, Јуда Макаби (1927) и Макаби спорт (1927 – 1930).
Последње Културно вече Јеврејског националног омладинског друштва Нови Сад било је у сваком смислу првокласно вођено. Интересовање за ове културне вечери постепено је расло, тако да последње није могло да угости толико гостију. Новоизабрани председник Ј. Вајнфелд одржао је ватрени говор слушаоцима, после чега је г. Вајценхофер одржао недељни преглед. Трио М. Јакобович, био је веома леп, а свирали су синови композитора Едмунда, Золтан Мађар и Н. Шир. Четврта тачка програма био је комеморативни говор о недавно преминулом песнику Јозефу Кишу који је одржао господин Вилхелм Киш. После ове веома продубљене и изузетне приче, развила се жива дебата да ли се Јозеф Киш сматра за јеврејског или мађарског песника. Следећа господа су дебатовала: Паул Лампел, Бецалел Фирст, др Матијас Затлер и Ф. Бизам. Сви, укључујући господина Вилхелма Киша са његовом закључном речи, били су мишљења да се Јозеф Киш, иако је обрађивао много јеврејских тема, ипак сматра мађарским песником. На крају је госпођица Ибоља Виг говорила песму под називом „Нови Ахасвер“ Јозефа Киша. Рецитовала је првокласно
Концерт Јуда Makkabi. Двадесетшестог о. месеца, у недељу поподне спортски клуб Јуда Makabbi организује у Америчком бару конзерт на којем учествују госпођа Гросман и Kapella Makabbi. (овом вешћу сазнајемо да је спортски клуб имао и своју капелу, дакле оркестар).
Вест из новина Jüdisches Volksblatt, година 2, бр. 6, 10. фебруар, 1922, стр. 4.
Вест из новина Jüdisches Volksblatt, година 2, бр. 3, 20. јануар, 1922, стр. 4.
Најава концерта ученика из музичке школе Белохорског (Белогорског) и Седлачека, лист Застава, 22. 4. 1928,
У Јеврејској заједници у Новом Саду деловали су и хорови. Тако се код Павла Шозбергера помиње певачко друштво Хаземер из 1923. године, као и певачко друштво Хашира (1934–1941). Првопоменуто певачко друштво основали су Александар Розенбаум, Емил Санто и Алекса Клајн. Имало је 36 чланова, а последњи концерт одржан је у октобру 1924. године. Изгледа да је ово друштво предстало с радом наредне 1925. године, у октобру.1 Значајније резултате у деловању постигао је хор Хашира који је по оснивању деловао седам година и престао с радом, без сумње, због почетка Другог светског рата. Основали су га Вертхајм, др Виктор Часар, Људевит Сматана и Кимелберг (Шосбергер, 2011:88). Са 64 активна члана овај ансамбл је одржао више „успешних концерата“ (Исто). После рата је Оскар Шер, један од чланова, окупио шест преживелих певача хора који су одржали концерт, а затим се сложили да престану с радом. Ово певачко друштво је, међутим, обновљено и данас бележи изванредне резултате на пољу концертантне активности. Павле Шосбергер у својој књизи помиње чланове хора Хашире и певаче синагогалног хора:
4 Упор. П. Шосбергер, оп. цит, 88.
Нису сви певачи били професионални, те нису обухваћени лексиконом. С друге стране, за неколико музичара позната су имена и презимена, али није било могуће наћи никакве детаљније податке о њиховом деловању. Такав је случај са Оскаром Кеслером, новосадским композитором забавне музике који је последњи пут поменут у Застави 1940. Кеслер је издао неколико музикалија код издавача Јована Фрајта или у сопственом издању, али осим њих не постоје подаци о његовом животопису. Слично је и са Лауром Гросман, за коју је пронађен само податак да је певала јеврејске песме на концерту соло песама о ком је Застава писала 21. 3. 1928, или са Едит Валднер, која је у истом том осврту у Застави представљена као „виртуоз виолинисткиња“.
Музикалија из Библиотеке Матице српске
Истраживање о јеврејским музичарима у Новом Саду може се сматрати тек започетим. Овај лексикографски преглед и кратка уводна студија о историјским изворима треба да подстакну даље интересовање за улогу јеврејских музичара у културном животу Новог Сада. Архива Јеврејске општине о хору Хашира једна је од првих станица на путу ка бољем разумевању колективног музицирања јеврејске заједнице на овим просторима. Јеврејски листови на мађарском и немачком језику треба да прођу кроз прецизну библиографску обраду. Учешће јеврејских музичара у сфери забавне тј. популарне музике треба посебно да буде испитано. Пожељно би било да се музиколошко-аналитичких тумачења дела јеврејских композитора уметничке музике, међу којима су најзначајнији Рудолф Бручи и Рикард Шварц, подухвати већи број истраживача. Тек након обављања свих ових послова испуниће се предуслови за историографску синтезу укупног доприноса јеврејских уметника музичком животу Новог Сада.
ЛИТЕРАТУРА:
Албахари, Биљана. 2021. Библиографија књига о Јеврејима и Јеврејству штампаних у Србији од 1837. до 2017. године, Београд – Народна библиотека Србије.
Andraši, Olga. Jevrejska osnovna škola u Novom Sadu (1800 – 1900), https://archivum.arhivvojvodine.org.rs/jevrejska-osnovna-skola-u-novom-sadu-od-1800-do-1900-godine/ pristupljeno 2. oktobra 2024.
Mihalek, Dušan. Jevrejski muzičari između Izraela, Bosne i okruženja. Internet izvor https://www.academia.edu/35459436/JEVREJSKI_MUZICARI_IZMEDU_IZRAELA pristupljeno 20. 11. 2024.
Rado, Mirko, Major, Josif. 1930/ 1972. Istorija novosadskih Jevreja (reprodukcija originalnog izdanja novosadske „Hevra Kadiša“ iz 1930. godine dopunjena prilozima iz istorije novosadskih Jevreja od 1919. do 1950, Odbora za pomen novosadske racije u izraelu Vaad Leazkarat K’Dushei Novi Sad Vesvivata, Tel Aviv p.o.b, 715.
Šosberger, Pavle. 2001. Novosadski Jevreji: Iz istorije Jevrejske zajednice u Novom Sadu. Novi Sad – Prometej.
Šosberger, Pavle. 1999. Osnovni pojmovi jevrejskih običaja i religije. Novi Sad – Prometej.
Tamara Jurkić Sviben: Glazbenici židovskog podrijetla u sjevernoj Hrvatskoj od 1815. do 1941. godine, doktorski rad, Sveučilište u Zagrebu, Hrvatski studij, 2016, rkp
Vasiljević, Maja. 2022. Jevrejski muzičari u Beogradu od Balfurove deklaracije do holokausta. Heraedu – Beograd.
Ženi Lebl: Juče, danas, Tel Aviv, 1999.
