ШВАРЦ, РИКАРД, (надимак ДУНДО), композитор, диригент, педагог и музички писац (Загреб, 20. IX 1897 – логор Јасеновац, 1942). Отац Људевит (Лавослав), правник и политичар, први посланик јеврејског порекла у Хрватском сабору. Мајка Ирда (Сида) (рођ. Краус). Брат Вилим, службеник и јеврејски активиста, један од оснивача и првих вођа Савеза јеврејских омладинских удружења у Славонском Броду (1919). Сестре Нада и Ана Марија. Супруга Верица (рођ. Јовановић). Син Милорад (Луј, Лудвиг). Потомак угледне јеврејске породице из Велике Кањиже (мађ. Nagykanizsa). Основну школу и гимназију завршио је у Загребу. Музичко образовање започео је у Загребу где је учио виолину (Вацлав Хумл), клавир (Ернест Краут) и теоријске предмете (Фрањо Дуган и Фран Лотка). По повратку из војске 1918. почиње да студира хемију, по жељи свог оца, на Техничком факултету у Загребу (1918/19), да би прешао на Високу техничку школу у Бечу. Тамошњи богат музички живот учинио је да већ 1919. упише Академију за музику и извођачке уметности где је студирао композицију (Арнолд Шенберг, Албан Берг и Јозеф Маркс), клавир (Франц Јозеф Мозер) и дириговање (Лудвиг Кајзер). У Загреб се вратио 1922. године и одржао концерт сопствених композиција у Хрватском глазбеном заводу 28. септембра. Његова дела се затим изводе по Европи и у Америци. Из финансијских разлога прекида студије и почиње да подучава музику, те да се бави дириговањем у Осијеку и Сплиту (1922 – 1926). У Осијеку, уз Макса Унгера, успева да музичку школу преиначи у Градски конзерваторијум пишући за њега наставни план. Ту диригује и Певачким друштвом „Кухач“, а пише и музичке критике за различиге листове (немачки Die Drau, Казалишни лист, Југословенски музичар и Хрватски лист). У Сплиту 1. 4. 1927, у сарадњи са виолинисткињом Мари Жежељ и пијанисткињом Јелком Карловац, оснива приватну музичку школу. Ту је водио и Певачко друштво „Звонимир“ и дириговао симфонијске концерте Сплитске филхармоније. Наставља и своју критичарску делатност за листове Ново доба и Јутарњи лист. На позив краља Александра долази у Београд, као учитељ деци породице Карађорђевић. Од 1926. до 1937. био је професор клавира и теоријских предмета у музичкој школи „Станковић“ у Београду, где је једно време деловао и као помоћник директора. Као диригент оркестра ове школе припремио је концерт дела Перголезија, Глука и Моцарта с ученицима соло певања у Народном позоришту у Београду. У сезони 1927/28. био је и диригент Београдске опере. Држао је предавања из историје музике на Коларчевом Народном универзитету (1934 – 1938). Одређени извори наводе да је своју Свечану музику за 27. 10. 1935. за хармонијум, клавир или оргуље сам извео у част утемељења Велике ложе независног ордена Бене Берита (Синова Савеза) за Југославију, које је уприличено у Јеврејској општини у Београду 27. октобра 1935. године по свим масонским церемонијама. Лета 1936. сели се у Нови Сад где је до 1941. обављао дужност директора Музичке школе „Исидор Бајић“ (коју је он назвао Народни конзерваторијум) и где је, заједно са Светоликом Пашћаном, допринео развоју музичког живота Града. Ангажовао се и као диригент па је остварио запажене концерте изводећи за новосадску публику Хајднов ораторијум Стварање света и друга дела. На овим концертима се појављује и као предавач, односно коментатор дела. Од 1. 8. 1937. до 31. 7. 1940. хонорарно је био запослен и као диригент у Народном позоришту Дунавске бановине. Био је мобилисан 1940. у Сарајеву, затим у Македонији, а после војног слома Краљевине Југославије априла 1941. одлази у Загреб код оца, сестре Наде и трогодишњег сина. Због свог јеврејског порекла, ухапшен је 30. 6. 1941. и одведен у Загребачки збор, а одатле 2. или 3. 7 у Госпић. Потом следи премештај у логор Слана на Пагу, па у логор Крапље (Јасеновац I), где је 1941. преминуо. Његов отац, као угледни адвокат и јавни радник, писао је 6. 7. 1941. поглавнику Анти Павелићу да поштеди његовог сина. Молба је прослеђена Андрији Артуковићу који је решење по овом предмету одложио на три месеца.
Р. Ш. се активно бавио компоновањем још од гимназијских дана. Написао је укупно 27 дела, од којих су нека изгубљена. Поред тога, аранжирао је нумере за драмске представе Народног позоришта Дунавске бановине. Његов опус карактерише неоромантичарски музички језик, премда се у раним радовима примећује утицај музичких струјања почетка 20. века (Albumblatt за клавир). Као музички писац објављивао је за часописе Звук и Музички гласник. Заједно са Милојем Милојевићем и Костом Манојловићем, основао је часопис Музика (1928/29) и био његов први уредник. Сарађивао је и са Станом Ђурић Клајн. Писао је и за друге публикације (Morgenblatt, Sportsko-turistički Lloyd), а у часопису Жидов објавио је око 800 чланака различите тематике.
Поводом прославе 100 година од рођења Р. Ш, одржан је концерт у Новом Саду на којем су извођена његова дела.
БИБЛИОГРАФИЈА: Без наслова за клавир (1915); Мртво језеро, за алт и клавир (1916) и У мистичне ноћи за мецосопран и клавир (1917) на стихове Драгутина Домјанића; Мали прелудијум за клавир (1916), Прелудијум за клавир (1921); Соната за виолину и клавир у ц-молу (1921); Варијације и фугато за клавир на тему Моцартовог менуета (1922); Albumblatt за клавир (1923); Гудачки квартет у Б-дуру; Други гудачки квартет (1924); оркестарска балада Под палубом за баритон и оркестар на текст Владимира Назора из циклуса Галеоти; циклус од пет соло-песама на текстове из збирке Арапске ноћи Ханса Бетгеа; Дечја свита за клавир; Све утаман, соло песма за сопран и клавир, текст Владимир Назор; соло песма Понекад бива из циклуса Ране песме Рајнер Марије Рилкеа; два хора на јидиш текстове Инсер ребењу и Киндер ким те; Шлуф ман кинд за сопран и мешовити хор (1923); Свечана музика за 25.10. 1935. за хармонијум, оргуље или клавир (1935); Дечја свита за клавир (1935); Романтична симфонија (1938); Пролећна молитва за речи, за женски хор (1938); Сновиђења за живот прави, за мешовити хор (1938); Музика за игроказ „Измира“, за мешовити хор и оркестар; Уздај се у бога (Граничари) за мешовити хор и оркестар; Успаванка за виолину и оркестар или клавир и оркестар (сачувана у фрагментима).
ДИРИГОВАЊА: Сан летње ноћи, Ђидо, Граничари, Покондирена тиква, Чучук Стана.
ЛИТЕРАТУРА: Richard Schwarz wikipedia https://hr.wikipedia.org/wiki/Rikard_Schwarz; Јасмина Јанковић: ЦД издање „Српско-јеврејски композитори страдали у Холокаусту“, СОКОЈ – Београд; Мирјана Сретеновић: „Сећање на Рикарда Шварца, композитора страдалог у Јасеновцу“, Политика, 21.11. 2022, https://www.politika.rs/sr/clanak/525937/Secanje-na-Rikarda-Svarca-kompozitora-stradalog-u-Jasenovcu; Миодраг Милановић: „Бечке оперете на новосадској сцени и животне судбине њених стваралаца jеврејског порекла“ у: Јевреји у позоришном животу Новог Сада, ур. др Зоран Максимовић, 2022, Позоришни музеј Војводине – Нови Сад, 199 – 200; Tamara Jurkić Sviben: Glazbenici židovskog podrijetla u sjevernoj Hrvatskoj od 1815. do 1941. godine, doktorski rad, Sveučilište u Zagrebu, Hrvatski studij, 2016, rkp; Dušan Mihalek: „Rihard Švarc – Novi život Švarcove muzike“, 1997, academia.edu https://www.academia.edu/44986146/RIKARD_SCHWARZ_novi_%C5%BEivot_Schwarzove_muzike; Енциклопедија Српског народног позоришта, В. В, https://www.snp.org.rs/enciklopedija/?p=16369; А-м, Ј. Веселиновић: „Ђидо“, Дан, 1937, бр. 294, с. 8; А-м, Јован Стерија Поповић: „Покондирена тиква“, Дан, 1939, бр. 284, с. 7; А-м, Милорад Петровић: „Чучук Стана“, Дан, 1940, бр. 3, с. 8;
Рикард Шварц (фото Dušan Mihalek: „Rihard Švarc – Novi život Švarcove muzike“, 1997, academia.edu
https://www.academia.edu/44986146/RIKARD_SCHWARZ_novi_%C5%BEivot_Schwarzove_muzike
Новине Дан, разговор с Р. Шварцом поводом извођења његове Романтичне симфоније, 9. 7. 1940.
Плакат за промоцију ЦД-а са музиком Рикарда Шварца, Сокој, 17. новембар 2022.